Mi ( vaši nasmejani teacheri sa NVS sajta ) duboko verujemo da je pedagogija jedna od najplemenitijih i najmoćnijih veština jer pomaže oblikovanju pojedinca, ali ono što nas izdvaja u našem pilotskom načinu razmišljanja jeste činjenica da verujemo da nikada, baš nikada, nije kasno da pravi pedagozi pomognu pojedincu da se na najefektniji način samoostvari. I opet smo u manjini, kada verujemo da škola sve više nego roditeljski dom treba da postaje mesto gde do dece dopiru, pored akademskih, i životne lekcije, i mesto gde se mogu ispravljati i učiti emocionalne i društvene veštine.
Izazovi koje današnje vreme donosi sa sobom, sve manje vremenskih mogućnosti ostavljaju porodici da na adekvatan način pruži sigurnost i podršku u životu dece i mladih. Veoma odgovoran zadatak koji bi škola trebalo da preuzima na sebe – ispravljanje nedostataka porodičnog i kućnog vaspitanja moguće je uspešno realizovati samo ako se dese suštinske promene:
da nastavnici prevaziđu svoje tradicionalne uloge, da sami budu spremni na promene stavova, uverenja i dodatne specijalizovane obuke, a da šira zajednica postane svesnija ključne uloge koju škola ostvaruje u vaspitanju dece.
♪ ♪ ♪ ♪
Profesori stranog jezika imaju izuzetnu privilegiju a to je da u svoj obrazovni sadržaj mogu da inkorporiraju multidisciplinarne teme. Ako se ova pedagoški izuzetno snažna veština pravilno koristi, naši časovi, pored učenja jezika postaju životne škole antropologije, psihologije, razvoja liderskih veština, radionice za prevazilaženje konflikta i nasilnog rešavanja sukoba, efektnih veština za prevazilaženje tinejdžerskih problema …
Ove godine smo odlučili da našu navigaciju kroz curriculum i sylabus usmerimo ka veštinama koje nosi emocionalna inteligencija.
Jer:
Uspeh pojedinca nije nužno zasnovan na koeficijentu inteligencije, već u vrlo značajnoj meri, na veštinama u vezi sa interpersonalnim odnosima (otuda naš kontinuirani zahtev da deca i tinejdžeri uče u grupi, a samo u izuzetnim slučajevima na ovom uzrasnom nivou pojedinačno s nastavnikom).
IQ je nepromenljiva veština , ali veštine emocionalne inteligencije se uče (ovome se mi, obrazovni radnici, izuzetno radujemo jer nam to daje moć i kada porodica zakasni, za naš rad nikada nije kasno). One nam ukazuju da se socijalni odnosi mogu negovati i da iziskuju suptilnije veštine bazirane na upravljanju sopstvenim emocijama i emocijama drugih ljudi. Mi učimo kako da emocije prepoznamo kao izvor informacija i našu reakciju prilagodimo kontekstu.
Naš školski sistem formalnog obrazovanja uči nas kako da upravljamo, pronalazimo, obavljamo transfer znanja o mnogim stvarima, događajima, uređajima, procesima … Da li nas je iko učio koliko smo mi, kao najkompleksnija živa bića na Planeti, komplikovani za upravljanje?
Da li smo imali u životu ijedan formalni čas kako upravljati sobom i svojim emocijama? Da bismo upravljali mnogo manje kompleksnom mašinerijom, npr. autom ili lap topom neophodni su nam sati, časovi, i nije malo onih koji su više puta izlazili na vozački ispit ili uopšte bilo koji ispit u životu.
A upravljanje emocijama i svojim postupcima, a tek uticaj na kontrolu emocija drugih ljudi, razvijanja veštine samokontrole, samosvesti, empatije, motiva za postignućem, sve ono što nas vodi samoostvarenju i harmoničnom životu učljivo je, što je odlična vest za posvećene obrazovne radnike.
Ono čime mi ne upravljamo, što nam je dato rođenjem i porodičnim i ranim životnim kontekstom, nužno ne mora da određuje koliko ćemo biti uspešni u životu. Po istraživanjima prediktora uspeha, vanserijske od prosečnih izdvajaju društvene veštine , viši stepen samodiscipline i visok nivo inicijative i motiva za postignućem.
( mnogo lepši pojam i veština kojoj treba težiti od ambicije, jer ona podrazumeva često nezdravu kompeticiju ).
Deca postaju sve pametnija na testovima inteligencije , ali njihova emocionalna inteligencija opada. Sadašnji naraštaji dece su emotivno uznemireniji više nego prethodni. Deca su u proseku nemirnija, neposlušnija, nervoznija, sklonija zabrinutosti, impulsivnija i agresivnija. Posledice koje rečito govore o tome su rastuća stopa problema kod dece kao što su otuđenje, sklonost opijatima, porast kriminala i nasilja, stvaranje urbanih gangova, depresija, poremećaj ishrane i prekid školovanja.
Naši prosvetni radnici i pedagozi i neki roditelji teorijski poznaju činjenice da serotonin, hormon koji, kada se izluči u krv, donosi osećaj zadovoljstva. Ali, da li znamo i da li primenjujemo da se on stvara samo u pozitivnom kontekstu, da može biti izazvan čokoladom, ali i smehom? A deca bolje pamte one sadržaje prema kojima imaju pozitivne emocionalne odazive. Poznavanje pedagogije i psihologije daju moć i imaju posebnu korist od ovih pokazatelja.
A drugi hormon, kortizol, nazvan hormon stresa, kada mu je nivo visok, prouzrokuje da ljudi više greše, da su zbrkani i slabi im memorija, s teškoćom se sećaju čak i onoga što su upravo pročitali.
Postavlja se pitanje (po dr Nenadu Suziću) koji centar u amigdali i lučenje kog hormona stimulišemo kada deca nastavu doživljavaju kao neugodu koju nastoje izbeći i koja postaje nemotivišuća? Gorenavedena istraživanja nastala na osnovu teorijskih i (iskustvenih znanja) imaju za cilj da nas usmere da razmišljamo o kompleksnosti vaspitanja i komunikacije s našom decom i tinejdžerima, ali i da nas usmere ka činjenici da je proces učenja doživotna veština ( life long learning – LLL ) .
Iz meseca u mesec ćemo na našem NVS blogu pokretati pitanja navigacije kroz kompleksnost tinejdžerstva, roditeljstva, mogućnosti harmoničnog života u nestabilnim i vetrovitim uslovima. A naša znanja želimo da delimo i razmenjujemo s vama , pa ste dobrodošli i toplo pozvani da komentarišete, date svoj osvrt, svoj primer, jer iskustvena znanja koja nosimo su od neprocenjive vrednosti .
Zajedno ćemo navigavati bolje. 
Želimo Vam sve najbolje!
Vaš NVS
Dragana Đurković Tasić, NVS Principal
( ideje za ovaj blog su lična razmišljanja pisca , a navedene činjenice i podaci bazirani su na bibliografiji navedenoj u magistarskom radu; izvori fotografija i slika su sa Google Images pretrazivaca. )
